Pre jedno dve , tri godine sam od drugarice pozajmila neke patike.
Toliko su super isle uz mene , vise nego uz vlasnicu.
Ponudila sam joj pare za njih i da postanu moje vlasnistvo ali mi je objasnila da su joj od sentimentalne vrednosti i vaznosti i da ne moze da ih da zauvek nikome.
Dobila ih je od pokojne bake i prosto sve je jasno , ne moram da pitam dalje.Totalno razumem , i ja bih tako isto razmiljala.
Nosila sam ih jedno celo leto , uzivala.Osecala se ko totalna faca i onda su zavrsile u cipelarniku moje majke , ne znam kako.
Ne secam se , mada se secam da sam ih izrkala poprilicno dobro.
Kako samo ja umem.
Prolazilo je vreme a ja ih vise nisam obula.
Drugarica ih je trazila natrag a mene je sve nesto mrzelo da ih vratim , te zaboravim , te majka mi daleko , stalno neki izgovori.
Na kraju dolazimo do toga da me drugarica nasa zajednicka podseca da vratim te patike i ja konacno napominjem mami da ih opere i to da bi ih ja vratila , kad ono zena bacila jos zimus patike.
Kada me slog nije strefio , ali slog.
Jos kao ona dacemo joj pare, bilo sta..
Ali ne , ja znam i objasnjavam bitnost tih i samo th patika.
Ne mogu druge da ih zamene , da ne pominjem da ih ni nema u Srbiji.
Super , ali super..
Em joj treba saopstiti , em ce ispasti da se to mnogo ranije desilo pa sam zato kao odlagala...
Tako , proslo je jedno dve nedelje , mozda i tri kada sam smogla hrabrosti i poslala joj poruku preko fejsbuka.
Ja najdirektnije bice nisam imala hrabrosti da je okrenem makar i kazem sam tek posle par nedelja skupila hrabrosti da joj na totalno bedan nacin kazem za patike.
Malo mi je lakse i sada cekam presudu.
Nije mi lako uopste , osecam se bedno zbog patika na prvom mestu a o bednom nacinu i kukavicnom nacinu saopstavanja da ne pricam.
Sve u svemu u zivotu vise nista necu ni od koga pozajmiti.